Radojeva prodol

(ili Zapis o prolaznom)
Borisav Čeliković

U planinarskim zapisima retko se opširnije opisuju prostori kroz koje se prolazi krećući se ka vrhovima. Tako nimalo nije slučajno što o Radojevoj prodoli gotovo da i nema značajnijih impresija, osim onih uzgrednih prilikom opisa steze koja od Kapetanovog jezera vodi ka Kapi Moračkoj. Šta više, mali je broj onih kojima je znano gde se ona nalazi, a verovatno to ne zna ni dobar deo onih koji su kroz nju prošli. Ona ostaje gotovo neprimećena pored obližnjih vrhova Kape Moračke, Stožca i Kapetanovog jezera. Pokojni Branko Kotlajić u svojim uspomenama objavljenim pod nazivom „Život sa planinama“, opisujući svoj prvi dolazak na Škrčka jezera, kaže da mu se tada ispunila višegodišnja želja, ali je tom prilikom osetio neobičnu razliku da zadovoljstvo nije bilo potpuno, a uzrok tome su bili vrhovi. Stremeći ka vrhovima, gledajući ka njima i težeći pogledu sa njih i ne primećujemo kuda to prolazimo, posebno ako je taj prostor lak za kretanje, a to je sa Radojevoj prodoli slučaj.

Na Kapetanovom jezeru

Kada sa severozapadne strane Kapetanovog jezare krenemo ka Kapi Moračkoj, stazom kojom piperski stočari izgone stada u ispašu na njenim padinama, naićićemo na morensku prečagu u useku između Orlovca sa istočne i Nikolinog vrha sa zapadne strane. Kada je pređemo stupićemo u Radojevu prodol, kao i grupa planinara koju je ujutro 28. maja 2005. godine predvodio Tomica Delibašić.

Preko smeta u donjem delu prodoli

Uz Radojevu prodol

Prodol ili razdolje je oblik reljefnog udubljenja i predstavlja dugačku dubodolinu, a ova je ime dobila po nekom Radoju, verovatno pastiru ili hajduku, kojima ovaj kraj u prošlosti nije oskudevao, a danas prvih ima još po koji, dok su drugi ostali samo u pričama. Udolina je duguljastog oblika i pruža se u pravcu severoistoka, ispresecana manjim pregradama, sve do podnožja Kape Moračke. Ovuda se nekada davno kretao lednik, spuštajući se ka Kapetanovom jezeru. Iznad prodoli izdižu se vrhovi, sa zapada Ćetkov vrh (2036) i Krstac (2098), a sa istoka obrešci Stožca, dok sa čela dominira najviši vrh Kape Moračke – Lastva (2226).

Sa vrha prodoli ka Stožcu

Krajem maja sredinom prodoli žuborio je potočić koji je sabirao vodu iz okolnih snežnika i nosio je ka Kapetanovom jezeru. Krečnjačke stene, mestimično prošarane ostacima snega i zelenim travnjacima, davale su prostoru bajkovit izgled. Kako smo gotovo neosetno dobijali na visini, iza nas se otvarao kameni masiv Maganika, što je dodatno doprinosilo živopisnosti pejzaža. Nigde jednog drveta, kao u narodnoj pesmi „Tri livade nigde lada nema”.

Pogled unazad, preko prodoli ka Maganiku

Gazimo čas po snegu, čas po travnatom tepihu prošaranom mnogobrojnim ljubičastim kaćunima, a čas po stenjacima, gde se sneg nešto ranije otopio i između kojih izviruju modroplavi encijani, žuti ljutići i nama imenom neznano raznobojno rano planinasko cveće. Prava bašta planinskog bilja u izvornom obliku „alpinum sliva Morače“. Lastva kojoj stremimo, zaobljena, sa kamenim odsecima, ispresecanim travnatim površinama, deluje kao kapa nad visećim livadama, koja zatvara vrata ovog rajskog predela.

Pod vrhom Lastva

Vaši prilozi - Tali, Stožac, Komovi
Boro Knežević - Pjesma o Talima
Ananije Simonović - Planino
- Belogradčik - jesen u planini
- Đavolja varoš
- Besna kobila
Jelena Kanački Dodajte prilog Linkovi Vremenska prognoza Planinarska društva Zanimljivosti Sveska na vrhu Tali Tajne starozavetne moračke planine Tali