Za planinu je potrebna određena oprema, u osnovi ista i delimično različita zavisno od godišnjeg doba, pa kada odlučite da se počnete opremati i baviti ovom aktivnošću, treba poći od najbitnijeg, od planinarskih cipela, ranca i zaštite od kiše, dok se ostalo polako nabavlja, zavisno od mogućnosti. Sve ostalo je ustvari stvar iskustva stečenog kroz duži boravak u planini i učenja od starijih planinara, sa kojima se prvobitno obavezno mora kretati.
Pre odlaska na neku planinarsku akciju, potrebno se upoznati sa karakteristikama planine, vrstom staza, mogućim smeštajem, mestima gde ima vode, komunikacijskim pravcima i njihovom vezom sa stazama, što podrazumeva dobro planiranje, a ako izvodite akciju gde ste odgovorni za grupu, obavezna je topografska karta, kompas i znanje njihovog korišćenja, uz dobro snalaženje na terenu. Instrumenti koje ne znate da koristite ništa ne znače, a najčešće je tako sa kompasom bez karte. Utvrditi strane sveta ne znači skoro ništa, ako ne znamo gde se ono najbitnije oko nas nalazi i na koju stranu potom krenuti.
Iskusan planinar će se početi pripremati za akciju nekoliko dana unapred, razmišljajući šta je sve potrebno poneti, iako to sve zna. Ipak će se uvek događati da zaboravite neku sitnicu, koja nekada to i nije, pa shvatite da je potrebno sačiniti spisak potrebnih stvari, uključujući i hranu, obroke čak treba prebrojati, što sve korisno posluži pred polazak i sigurni ste da li vam je ranac kompletiran. Potrebne stvari se razlikuju zavisno od akcije, da li je jednodnevna ili višednevna, posebno da li ste smešteni sve vreme u planinarskom domu ili nosite šator. Ako stvari ostavljate u planinarskom domu, gde se vraćate, ili to možete učiniti u planinarskom autobusu, koji vas čeka, ne morate se mnogo opterećivati redukcijom broja stvari, kao u situaciji kada kompletnu opremu nosite na leđima.
Ranac mora biti dovoljan da primi potrebnu opremu, no ne sme biti širok niti visiti na leđima, već izdužen i sa ravnomerno raspoređenim teretom, pri čemu treba podesiti dužinu kaiševa. Poželjno je da ima džepove, u koje se stavljaju stvari potebne u toku hoda. Oko pojasa mora biti odgovarajuće vezan, tako da se težina oslanja na kukove, a ne sme ni da šeta na ramenima. Rebrast naslon za leđa treba da omogućava cirkulaciju zraka.
Postoje stvari koje su neizbežne u planinarskom rancu, pa i onda kada u domu ili bivaku ostavite deo stvari i nosite dnevnu opremu i hranu. U rancu se uvek moraju nalaziti rezervne čarape i majica, kao i deo garderobe koji na vrhovima štiti od vetra (najbolja je lakša jakna) i koji se tada oblači, a ne i tokom čitave ture. Tu je neizbežna zaštita od kiše, posuda za vodu, po pravilu čutura. Ovo za slučaj da deo garderobe (jakna) koji štiti od vetra nije vodootporan, što može biti samo uz potrebnu klimatizaciju i disanje organizma. Ujedno treba razmišljati o zaštiti ranca i njegove unutrašnjosti, ako nema drugog načina, stavljanjem stvari u kese. Iz ranca ne treba vaditi baterijsku lampu, a tu je i priručna apoteka, fotografski aparat itd. Treba poneti i dovoljne količine hrane, posebno tzv. energente, kao što su bonžita, suve šljive i smokve, suvo grožđe, badem, plazma keks. Na usponu i kod naprezanja prvo sagoreva šećer, a grožđani šećer, glikoza, brzo i efikasno biva resorbovan, vraćajući snagu organizmu, pa navedene energente treba uzeti već posle par sati hoda. Nekada će biti značajna zaštita od sunca (kapa, naočare, krema većeg zaštitnog faktora, košulja dugih rukava) imajući u vidu da se sa visinom povećava intezitet zračenja, posebno usled odbijanja zraka od snežne površine, ali i sipara, stena. U proleće, kada sunce pripeče na snežnim površinama, opasnost od snežnog slepila je najveća. Podrazumevaju se vlažne maramice, koje će danima eliminisati želju za kupatilom, tim pre što na planini nema prašine koja bi se lepila za znoj, što ne znači da ne treba koristiti svaku situaciju da se operete.
Dan pred napornu akciju, a naročito uveče, treba obratiti pažnju na ishranu, te umesto što neki kažu - manje jesti, ustvari treba uzeti dovoljne količine hrane, više tečnosti, posoljenih supi i čorbi, slanijih nego obično, što sve treba da se bar većim delom svari i organizam se ujedno oseti sitim. Večera je u planinarenju glavni obrok. Tada, a nikako ujutro kada se kreće na akciju, dolaze u obzir suhomesnati slani artikli koji izazivaju žeđ, koja je jedino tada poželjna zbog blagovremenog unošenja i sleganja tačnosti u organizmu u toku noći. U toku same akcije treba redovno jesti, ali sada dozirane količine hrane i nikako ne pred jačim usponom, već je to bolje učiniti u zavetrini pod vrhovima, odnosno kada predstoji manje naporan deo staze. Individualnih sklonosti prema hrani nije se moguće osloboditi ni na planini, pa tome ne treba težiti, već uobičajenu ishranu prilagoditi mogućnostima u planini, vodeći računa o težini ranca i da se ne nosi lako kvarljiva hrana. Namirnice koje se nose moraju imati kalorijsku vrednost, da su bogate belančevinama i ugljenim hidratima (suhomesnati proizvodi, riba, kačkavalj i dugi mlečni proizvodi, žitarice), vitaminima i mineralima, da se lako spremaju i da imaju ukus. Vodu u prvom delu dana treba manje piti, prvo samo gutljajem kvasiti usta, a u drugom delu dana početi sa unošenjem potrebnih količina vode. Ako se odmah počne sa pijenjem više vode, to izaziva znojenje i ujedno potrebu za novim količinama tekućine, pa opet, te na kraju malaksalost.
Uveče takođe treba spremiti ranac za naredni pešački dan, staviti hranu, majicu, čarape i napuniti flašicu za vodu, te razmisliti o drugim potrebnim stvarima, jer sanjivo jutro stvara mogućnost površnosti i zaborava.
Pravilo je da se gornja garderoba nosi kao dvoslojna, da se u donjem sloju, koji je (duks recimo) nešto lakši nego što to u gradu izgleda i dovoljan je ipak kod zagrejavanja na usponu, uglavnom provodi akcija, a da se gornji sloj, u pravilu jakna sa kapuljačom, oblači na zastojima, na grebenima i vrhivima, kada se oseti vetar i hladnoća. Ako se kod penjanja blagovremeno ne skine gornji sloj, nego dođe do preznojavanja u čitavoj garderobi, kada se izađe na greben i oseti udar vetra, on đe probiti organizam koji đe se nađi u šoku i neđe biti moguđnosti da se dodatnim oblačenjem stanje izmeni, osim što se bar može promeniti mokra majica. Blagovremeno skidanje i ponovno oblačenje gornjeg sloja, pa tako naizmenično, mora postati rutinska stvar.
Kada se vratite sa akcije, obavezno se treba okrepiti supom ili čorbom, pri čemu dobro dođu koncentrati, goveđe i paradajz supe recimo, jer se tako ne samo vraća izgubljena tečnost, već ujedno soli i minerali tako potrebni organizmu. Tek tada će dobro doći i flaša piva, koja unosi vitamin b i eliminiše dehidraciju. Treba ipak znati da alkohol na većim visinama, gde je vazduh razređen, zbog toga ima pojačano dejstvo na ćelije mozga. Isto tako, alkohol privremeno i prividno greje, a šireći krvne sudove pre će omogućiti smrzavanje. Umornim mišićima potrebni su naprotiv kalijum, kalcijum, soli i minerali, ugljeni hidrati i belančevine. Soli vezuju tečnosti u organizmu, smanjuju znojenje i sprečavaju dehidraciju, koja može biti opasan neprijatelj. Ipak, slana hrana uzeta u toku akcije izaziva žeđ, pa ako postoji opasnost od dehidracije, bolje je vodu koja se pije po malo soliti.
Dalje, treba obratiti pažnju da po stupanju u stanje mirovanja, noge moraju biti suve i utopljene, jer izvesna vlaga se može trpeti samo za vreme hoda, što je jedan od razloga da se po mogućnosti nose patike kao rezervna obuća.
Blagovremeni i pravilno dozirani odmor, kod pripreme za akciju, njenog izvođenja i nastavka narednog dana, posebno je značajan. U toku pešačenja, a naročito na usponu, treba uvek kratko zastajkivati, na minut i tek toliko da se snizi puls, ali bez sedanja koje puls naglo obara, ili bar sesti posle kratkog zastoja. Dobra ritmika hoda i disanja zahteva da se koncentrišete na ratmiku izdaha, koji se usporava i zato je izdah duži od udaha. Hod treba da je ujednačen, dužine koraka koji ne opterećuje, uz opterećenje čitavog stopala, ili bolje više pete nego prstiju, jer prečest hod na prstima, kao i izbacivanje pomoću ruku, dovodi do bržeg zamora. Hod mora biti ujednačen i kada se ubrza. Umeren hod podrazumeva da se na ravnom terenu prelazi oko 4,5-5 km na sat, a da se za to vreme na konstantnom usponu, bez težih elemenata na stazi, visinski penje oko 350-400 m. Na svaki sat vremena može se zastati desetak minuta, a petnaestominutni odmor potreban je posle par sati, ali i par dnevnih od najmanje pola sata. Dobro je imati realnu procenu kada nije uputno ohladiti organizam dužim zastojem, što se naročito odnosi na fazu uspona. A uveče se po mogućnosti blagovremeno mora naći u bivaku, zbog okrepljenja, pa se onda dobro naspavati 7-8 sati, što je od naročitog značaja za revitalizaciju organizma, za naredni dan i višednevne planinarske akcije.
Konačno ćete shvatiti, ako imate u vidu navedeno, a naročito ako radite na podizanju kondicije, da su vaše sposobnosti bitno veće nego što ste smatrali. Psihološki faktor je veoma važan, pa zato u grupi gde niste bitno slabiji od drugih ne razmišljajte o tome da možda nećete uspeti, niti koliko je do cilja, jer time samo možete da umanjite svoje mogućnosti, a vođa koji treba da je odgovoran čovek je tu da i to proceni.
Ostalo će uz vašu volju i upornost nekako samo doći.