Виситорска јесен
Ако се нека планина посебно препознаје по годишњем добу, онда је то Виситор у јесен. Годишње доба носи печат посебности код сваке планине, јер се она зависно од тог доба јави увек другачијом, наново лепом, поново откривеном.
Но није свако доба године исто код сваке планине. Код Виситора је јесен најзанимљивија, и то период када се упале све могуће боје ове планине. Мешавина четинарске и листопадне шуме, те ливаде које мењају боју, или у нижим пределима зеленилом одскачу од околине, омогућавајући настанак колорита боја, које су јарке, зелене и црвене, жуте и кафене, па онда помешане до неодређености.
И језера ће тада више помодрети, позеленети, а онда примити остале боје околине.
Измаглица овом колориту није сметала, чак му је доприносила, када смо се у јесен 2005. године упутили овамо, и то Ката, Биља, Влада, Андрија, Љуба и ја.
Главни путник била је Ката, девојчурак који је уз стрмине ове планине носио ранац већи од ње, а спавала је са нама у колиби која другима изгледа као нужно склониште, док смо ми ту организовали живот достојан планинара. На највиши врх се са нама попела уз маглу, ветар и кишу која нас је натопила до коже.
Истина, није се поновила преходна година, када смо овде у колиби слушали музику удара ветрова и громова, у ритмичним налетима, померајући кров и разбацујући из углова под кровом све што се ту нашло, уз делимично прокишњавање, када су неки због свега тога остали будни целу ноћ, а други уживали управо у тој невероватној музици.
Размишљајући опет о виситорским јесењим бојама, схватите да су оне наговештај пролећа, а најлепше боје остају у вама.
прогноза Планинарска
друштва