Tali U PRIPREMI PLANINSKI PREDELI ELBRUS PROKLETIJE MAGANIK MAGLIĆ SINJAJEVINA TALI HAJLA MOKRA GORA VELIKI KRŠ ZABELEŽENO 4 Koma za 1 dan Visitorska jesen Jadovnik zimi Rumijsko proleće Leto u Kučima Sjeverni vrh Vihren u zimskim uslovima Rtanj deseti put Maja jezerce zimi Karpati SAPUTNICI GOVORE Elbrus e osvoen
Biljana Serafimovska Maja Kolata
Borisav Čeliković Penjanje uz stenu
Vlada Radivojević Radojeva prodol
Borisav Čeliković RAZNO Galerija Planinarske napomene Kontakt POČETNA strana
Vihren u zimskim uslovima
Vrh Vihren je sa svojih 2914 metara najviši vrh Pirina i u zimskim snežnim uslovima predstavlja poseban izazov za planinare koji vole takve uslove, da se oprobaju u otežanim uslovima, kada su potrebni cepin i dereze, odnosno planinarska oprema bez koje nema osvajanja zaleđenih strmina. Tada se neodoljvo pokazuje da je to jedan od najlepših vrhova Bugarske, a ona sličnih vrhova ima više.
Stekli su se tog 1. decembra 2007. godine svi uslovi za jedno adrenalinsko penjanje ovog vrha, a kako smo krenuli na pešačenje praktično odmah iz Banskog, zbog snega i leda na asfaltnoj podlozi puta koji se penje do visoko pod vrh, pa u letnjim uslovima omogućava penjanje vrha praktično bez naročitih napora, a nama je autobus odmah “zaglavio”, to je značilo da u zimskim uslovima treba po snegu ići skoro 2000 metara visinski i naravno ponovo se spustiti. Zato je ovo bio uspon koji je svakako za pamćenje i treba ga zabeležiti.
Planinarski dom na oko 1900m
Gore je prevoj sa koga još ima 300m visinski
Posle nekih 200m penjanja, negde posle uskog dela kuloara i izlaska u donju dolinu iznad koje je šira dolina i prevoj, morali smo upotrebiti dereze, a stapovi za ravnotežu su takođe bili dobrodosli. Odavde počinje pravi izazov. Makedonski planinari, njih dva drugara iz našeg autobusa (poznavaoci Pirina) i dvoje koje se pridružilo u Banskom (prvi put su popeli ovaj vrh), bili su mi sve vreme u neposrednom okruženju, tako da mi se činilo da sam u nekoj makedonskoj ekipi, ali pre svega sposobnoj i prijatnoj. Jedna njihova devojka, koja je išla sa mladićem, pitala je da me zameni u probijanju putanje, pravljenju stopa na zaleđenoj strmini, pa to uspešno i radila. Ne samo da me to oduševilo, već se ovde kao nigde pokazuje koliko je važna složna ekipa, gde se snaga ravnomerno raspoređuje i čuva.
Makedonski drugari osmatraju pravac kretanja
„Do zuba“ naoružani pred završni uspon
Penjanje ovog vrha ostaće mu u sećanju ne samo po savladanoj visinskoj razlici od turističkog Banskog do vrha i visine od 2914m i nazad, vedrom nebu i dobrim vidicima, već posebno po silnom vetru koji nas je zahvatio pred vihom, da nas je na momente obarao, momentalno ledio ako bi svukli rukavicu da nesto slikamo, ili ako su usta nezaštićena, a na vrhu i zadnjih 100m stvarao takve udare da sve od garderobe na nama podrhtava, nadima se i treperi, bubnja i zuji, stvarajući pritisak u ušima, tako da nije moguće čuti glas ni onog do vas. A na vrhu se može eventualno napraviti neki snimak, samo ako okrenete leđa vetru i podbočite se da vas ne obori, ali ne znate da li aparat okida ili otkazuje, jer okidanje ne možete čuti. Tada se vidi koliko je važna dobra winstop oprema, koju ne probija vetar, a i naočare, jer iglice snega koje vetar svom silinom ubacuje u oči, mogu naneti trajna oštećenja vida. Bez dobre opreme nije uputno ići na ove visine i u ovakvim uslovima. Zbog vlažnosti snega, očekivao sam i potrebu dereza, iako u ovo doba godine to nije logično, čega neki očito nisu bili svesni, pa nisu uzimali ozbiljno ni ta moja ranija upozorenja.
Na vrhu se valja od silnog vetra sakriti za stub
