Ртањ у зимским условима, десети пут
Ртањ, планина на пола пута од Параћина ка Зајечару, са својим препознатљивим купастим врхом, што се види издалека, изазован је за планинаре, нарочито у зимским условима. Ако се акција изводи почетком јануара, као весник успешне планинарске године (како сам је некада најављивао када сам је пропагирао), а тада зима покаже прве зубе, - успон на ову планину се претварао у проверу зимских планинарских способности. То је уједно била акција за стицање самопоуздања, за изазов зиме.
Пре десетак година, па и до пре четири године, зиме су биле очито оштрије, са више снега и изразито нижим температурама, па је тада Ртањ био прави доживљај. Удари ветра и хладноћа на гребену и посебно врху планине, уз висок снег, остајали су сећању. Но зиме су се промениле, и последњих година и на овој планини није било некадашњих услова и изазова. Ртањ је постао питом и другачији. Ваља истаћи да овде има услова за организовани дочек већих планинарских група, какав нема скоро ни једна друга планина Србије, а ако у то доба има довољно снега, ето свих услова за планинарску манифестацију, коју сам некада са Властом Марјановићем из „Копаоника“ пропагирао. Било је то и онда када смо једини из Београда, или са пар људи ишли на акцију.
Десет година заредом, иста акција. Увек Ртањ у зимским условима, почетком
јануара.
Тако је било и овај десети пут, 12. јануара 2008. године.
Колона кроз шуме Ртња
Ако идете на исти врх десети пут у зимским условима, то је заиста несвакидашње и посебан доживљај. Логично је да очекујете да се то забележи. Овај пут сам стартовао као 378 (чуо сам бројача да то каже), па се на пола стазе пробио до чела. Даље сам пробијао пртину ка врху са двојицом одважних момака, који су ту били јачи и ја више био консултант куда кренути, једним из Буковца, сазнајем да се зове Жељко, и другим из Смедерева, -Дарком са којим сам прошлог лета попео Боботов кук са Жабљака у потпуној магли, када се други (чутава група) нису усудјивали да некуда даље крену. Било ми је угодно са њима двојицом са северне стране планине први бити на врху. Дакле, како ваља, са првима и најиздржљивијим на врху. Јубиларно.
Први планинари на врху
Све је било за памћење, али за мене и то да је организатор, који за десети успон додељује значку коју назива златном, поред значке која је амблем домаћег планинарског друштва (разумем да је то њима најзначајније) и ништа више на њој не пише, - пропустио да нама двојици освајача те значке, додели и захвалнице које су дељене за учешће планинарским друштвима, па су дељене и за једног члана друштва који први пут учествује. Нама би то било значајније, јер би писало за шта се захвалница додељује, а ми бисмо то свакао чували за успомену, за разлику од многих који ни до куће захвалнице нису донели. Ту би било наше име и ознака за шта се додељује, што нема на значки.
Првобитна неверица и мишљење да се пропуст може накнадно исправити, прешли су у разочарење, са сазнањем да организатор ово није схватао као свој пропуст који уз извињење сам треба да исправи. Организатор не мора да даје никаве значке, он се за то самоиницијативно потрудио и за то има похвале, али ако се нешто ради, треба знати како и за то имати организационог осећаја. Па други освајач исте значке лепо ми каже: ко је уопште знао да смо ми јубиларни десети пут овде и да смо „златни“. Заиста је све било ћутке. Истог смо утиска да се овој акцији и у овој организацији више нећемо враћати. Но видећемо.
Ртањ остаје оно што је био, планина свих нас и таквој се стално треба враћати, ако Бог да стоти пут.
Поглед на Ртањ
(НАПОМЕНА: По објављивању овог текста, захвалнице су послате на Планинарски савез Србије, и то дана 25. марта 2008. године.)
прогноза Планинарска
друштва