МОН БЛАН 2011.
Јула 2011. године само до 3167м
Мон Блан је са својих 4.810m парадигма великог, највишег врха. Ово независно од тога који је врх тежи за пењање. Зато се ваља припремити, имати екипу, искусне планинаре, који су овом послу озбиљно пришли, имали слична пењања, ако не висине. Бар би тако требало бити.
Тако смо размишљали 2011. године, када смо 22. јула, после свих припрема, кренули ка овом врху, бројна екипа, скупа више планинарских друштава из Београда, Србије и БИХ...
Ја са Драганом и Матијом у планинарској навези, али испоставиће се да нећемо ни употребити уже и да ћемо се сви вратити са висине од 3167m, односно од првог дома на Мон Блану. Разлог нови снег и одлука вођства експедиције.
Долазимо до Шамонија, како је планирано, идемо прво жичаром па зупчастим возом, а тако се иначе пење, односно прилази врху.
Возић је заиста зупчаст, јер његова средња шина овако изгледа, а пругом није дозвољено кретање.
Воз се пење овим брдом и залази иза њега, а одатле почиње пешачење и ношење опреме.
Опрема није лака, а почиње да промиче снег, па стаје.
После више од сат пењања стаза иде уз један стеновити и на моменте узани гребен, а доле се кроз облаке види Шамони. Зумом апарата га проналазим.
Овде треба савладати висину од око 800 метара.
Дом је на висини од 3.167m, пријатан, али природа постаје негостољубива, јер преко ноћи пада нови снег, и ујутро нема услова за наставак или бар је то несигурно. Питање је шта сада, а вођство пута одлучује – повратак.
Стена преко пута је негостољубива, али стаза тамо не иде.
Горе је висина од наредних нешто више од 600m, а ту на левој страни је познати кулоар смрти, тако га називају, пресеца се при дну, а на врху је нови дом, одакле почиње завршни успон.
Услова да одмах кренемо даље није било, снег је затрпао јучерашњу стазу, али следи одлука о враћању, без дана чекања развоја ситуације, иако имамо прогнозу о наредна два повољна дана, а за даље нисмо сигурни. Успут срећемо стотинак пењача, који крећу горе и ваљда знају куд су кренули, па и екипу из Ниша, која за наредна два дана пење врх, добијамо вест у аутобусу, при повратку. Браво момци. Пењање Тофане Розес (3.225m), које је било утешно пењање, не може заменити Мон Блан за који смо се спремали.
У оваквим ситуацијама се не срља, али и не одустаје одмах, па остаје горак осећај да некада превише зависите од одлуке вође експедиције, па и када он не тражи мишљење учесника, већ одлуку доноси сам. То јесте правило, али... Пуно је овде уложеног труда, припрема, очекивања, новца, пут је далек, па није логично да ни дана не сачекате и видите даља збивања, јер дошли сте због овог врха. За дан два би било јасно да ли ће неко проћи до врха, а онда се може његовим путем, ако услови дозволе.
А и дан аклиматизације би добро овде дошао, ако већ није планиран, нити је било претходног аклиматизационог успона, што је био недостатак програма (то сам у Београду јавно рекао на састанку) и природа је ваљда хтела да то исправи, јер добро би дошао тај дан чекања.
Биће нове прилике, успут већина мисли, помућених осећања.
прогноза Планинарска
друштва Планинарски
домови