Тако се може окарактерисати акција од 2. до 8. јула 2009., изведена на овим планинама, са базе Трновачког језера. Одгађана је због невремена, па угођена у право време, изведена практично “између облака”, терајући кишу што је на моменте претила, а није нас достигла. Није то само дар Божији, већ праћење прогнозе и размишљање о њој, јер ако после 10 дана лошег времена у лето дође дан без кише, оне очито јењавају и мора се отворити неколико лепих дана. Управо за нас, како смо желели.
После видиковца Драгош седла и водопада Скакавац у прашуми Перућици, па извожења на Пријевор, налазимо смештај у колибама, да се не распакујемо са шаторима за једну ноћ. Следи пењање стена Маглића, што је правац за искусније.
Стене овде нису најсигурније, нарочито за силазак и неминовно отпењавање, па се низ стена враћамо само ја и Челик, а остали иду у круг нормалном стазом ка језеру и назад на Пријевор.
Сутрадан ујутро пут ка језеру, смештај већине на Трновачким колибама, по жељи на језеру, па преко врхова Волујака, од Студенца, преко Точила, Превије, до Бадња.
Врх Лице је све очарао својим лицем, па крените тамо, јер га овде нећете видети.
Сутрадан следи целодневна тура до Великог Витла, највишег врха Биоча и уопште на овом простору, па повратак ка Трзивци, одатле гребеном, са ког се мора спуштати, даље до Трновачког Дурмитора. Ово је ваљда главна тура, ако то није Врста ка којој се ретко иде и сматра се тешком туром, под условом да се иде до краја, до Змајеве греде. Па не зна се која је тура лепша, јер и Маглић уз стене је атракција, али и гребен Волујка.
А за Трзивку сви констатоваше да је централни видиковац, можда најлепши, ако је то могуће овде рећи.
Поглед са Трновачког Дурмитора је класика, место где већина дође, иако већина у ствари попење само Маглић (врх на крају масива) и не зна шта све овде још има.
Сутрадан идемо на врх Волујак, преко Рудинског кома и Студенаца, у тражење изгубљеног апарата пре два дана. И тамо где нема стаза нађен је. То се броји.
Одатле је добар поглед на срцолико језеро, замислите га. Оне гледају тамо, очаране. Следи поподне одмора и припрема за сутрашњу напорну туру ка Врсти и погледу на Мратињско језеро. Тамо се ретко иде, а доста већ врхова имамо у ногама. Ваља се мало опустити.
Одавде следи пењање Згуре, па дугачког гребена Ножа, одсеченог са обе стране, са једне сасвим окомито. Пут ка Змајевој греди, змајски пут. На тој стени ваља засести.
И овде треба да замислите како изгледа један редак видик. Пожурите тамо, али опрезно, уз стабилно време, јер овде громови туку више него на другим врховима. Крај је то масива и логично је изложен ударима. А са Ножа немате куд.
Био је то крај, који је почетак сазнања овог простора, коме се ова дружина свакако враћа, то сви констатоваше.