Tali U PRIPREMI PLANINSKI PREDELI ELBRUS PROKLETIJE MAGANIK MAGLIĆ SINJAJEVINA TALI HAJLA MOKRA GORA VELIKI KRŠ ZABELEŽENO 4 Koma za 1 dan Visitorska jesen Jadovnik zimi Rumijsko proleće Leto u Kučima Sjeverni vrh Vihren u zimskim uslovima Rtanj deseti put Maja jezerce zimi Karpati SAPUTNICI GOVORE Elbrus e osvoen
Biljana Serafimovska Maja Kolata
Borisav Čeliković Penjanje uz stenu
Vlada Radivojević Radojeva prodol
Borisav Čeliković RAZNO Galerija Planinarske napomene Kontakt POČETNA strana
MAGLIĆ, BIOČ i VOLUJAK
kao okruženje Trnovačkog jezera
Ako tražite mesto gde samo planinari mogu dospeti, a da je to jezero, te okolo mnoštvo visokih planinskih vrhova i ambijent za koji se veruje da ima mesta još neistraženih, dodite ne Trnovačko jezero.
Nije to Kapetanovo i slična jezera, gde mogu doći i obične protuve i probisveti. Zaista, ako bi se neko usudio da nađe načina da i do Trnovačkog jezera sagradi kolski put, uništio bi jedan jedinstven i neponovljiv ambijent. Valjda to nije ni moguće, jer sa Prijevora dalju stazu zasipaju sipari Maglića i za jednu zimsku sezonu je učine skoro neprolaznom, a niz kanjon Suhe bujice vode brane i otimaju od čoveka, nečoveka, ono što se još spasiti može. Ne damo jezero, kao da kažu. A na jezeru, koje je u obliku srca, kao zaštitni znak - čuvar Novica, samotnjak što se sa jezerom poistovetio.
Pogled na Maglić sa Prijevora
Da li slučajno ovde postoji, kažu, jedna od poslednjih prašuma u Evropi? Purućica, slivno područje ove reke, sa vodopadom Skakavac, što seže od vrhova Maglića do ušća ove reke u Sutjesku, tu na Tjentištu. Stoletna stabla ovde rastu i nestaju sama, kao i susednom kanjonu Suhe, što se iz pravca jezera, paralelno sa prethodnim kanjonom, pruža do Sutjeske i njenog kanjona, tesnaca Vratar što razdvaja Volujak i Zelengoru. U prašumi Perućici čovek ne može i neće da remeti prirodu, pa otuda i prastara šuma, a u kanjonu Suhe, gde se delimično probijaju putni pravci za izvlačenje šume, tu su stabla možda i visočija, jer uz litice teže da dosegnu retke sunčeve zrake.
Pišući o ovom prostoru u knjizi, našao sam za shodno da pišem posebne tekstove o Magliću, Bioču, Volujaku, Trnovačkom Durmitoru, ali i da napravim „granični incident” i pušući o crnogorskim planimama, ovima dodam Zelengoru, koja čini jedinstvenu celinu sa prethodnim planinama. Priroda ne poznaje granice i celina se ne može cepati. No neka niko ne očekuje da ću u ovim tekstovima, namenjenim sajtu, bilo šta ponavljati iz knjige, jet to u ostalom i nije moj princip.
Pravac uspona na Maglić sa Trnovačkog jezera
I ove godine je sa Trnovačkog jezera organizovan Vidovdanski pohod na Maglić, u vikendu koji prethodi Vidovdanu. Našlo se tu oko trista planinara, ali se, uobičajeno, svi opredeliše da penju samo Maglić. Sa jezera, naravno. Jedino ja i moj saputnik, Vlada Radivojevic, popesmo Maglić uz stene sa Prijevora, što svakako ne mogu niti smeju činiti planinarske grupe i manje iskusni planinari, naročito ne oni koji imaju strah od visine i nisu peli stene u slobodnom penjanju, bez osiguranja. Kako se moj saputnik osećao, u dodiru sa ozbiljnim penjanjem, kakvo ne poznaje obično planinarenje, na koje smo navikli, ja ne mogu iskazati umesto njega. Stigavši iz Beograda, prethodno malo odspavasmo, pa onda na stenu, koja traži koncentraciju i strpljenje, stvarajući ih ujedno. I ne samo to, već za vreme pohoda jedino autor ovog teksta i knjige "Planinom” pope Veliki Vitao, najviši vrh Bioča, i uopšte najviši vrh na ovom prostoru. A na vrhu, kao nagrada, pečat vrha koji ranije nije postojao, i gle čuda, ja sam prvi posetilac koji se u 2005. godini upisao u svesku. A sva imena koja su popela vrh poslednjih nekoliko godina staju na početnih par strana sveske. Da ne govorim da sam sam popeo Trzivku (2333), a sa Vladom Trnovački vrh (2241).