Tali U PRIPREMI PLANINSKI PREDELI ELBRUS PROKLETIJE MAGANIK MAGLIĆ SINJAJEVINA TALI HAJLA MOKRA GORA VELIKI KRŠ ZABELEŽENO 4 Koma za 1 dan Visitorska jesen Jadovnik zimi Rumijsko proleće Leto u Kučima Sjeverni vrh Vihren u zimskim uslovima Rtanj deseti put Maja jezerce zimi Karpati SAPUTNICI GOVORE Elbrus e osvoen
Biljana Serafimovska Maja Kolata
Borisav Čeliković Penjanje uz stenu
Vlada Radivojević Radojeva prodol
Borisav Čeliković RAZNO Galerija Planinarske napomene Kontakt POČETNA strana
Maganik, Div planina i lavirint vrhova i dubodolina
Jednom prigodom napisah, da je Maganik - Div planina. Ipak, značaj te konstatacije mogu shvatiti samo oni koji zaista upoznaju Maganik. A njega mogu da upoznaju samo veći planinarski zaljubljenici - visokogorci, koji se, pre svega, popnu na njegove najviše vrhove, a ne i oni koji, u stilu nekih TV Avantura, prođoše kanjon Mrtvice i zaviriše u neke strane Maganika, pa o tome stvoriše bajke, ali i naplašiše širi auditorijum, koji ne zna da stazom koja ide tim kanjonom može da prođe svaki putnik, koji se iole kretao planinama. Istina, doživeće u ovom kanjonu nešto nesvakidašnje, a planina ostaje nad njim kao nepoznanica. Maganik je ipak nešto drugo. Da li je slučajno da niko od beogradskih planinarskih društava, osim mene koji sam praktično slobodan planinar, na Maganik ne izvodi akcije? Nije.
Ovo je moja omiljena planina.
Pogled na Međeđi vrh sa oboda Maganičkog polja
Tek kada se nađete na nekom od najviših vrhova Maganika, sve shvatate i zbunjeni ste ujedno. Bilo kuda da se okrenete, tu je lavirint vrhova i dubodolina. Sve je na dohvat ruke, a kada krenete tamo, odjenom je daleko i nedostižno. Sa Međeđeg vrha (2138) vidite greben do drugog po visini, Petrovog vrha (2124), čini vam se tu je, a kada napredujete ne baš jednostavnim grebenom, posle više talasastih gubitaka i vraćanja visine, već na Kokotovom vrhu (2001) shvatite da vam do onamo treba dan hoda. A kada ste na Petrovom vrhu, koji ima još širi i lepši vidikovac, na suprotnoj strani vidite još polovinu Maganika, odnosno iz ovog pravca ne lako dostužne vrhove Žuta greda (2104), Rogođed (2037), te brojne druge vrhove koji dosežu visinu od skoro 2000 m. Shvatićete, nigde kao ovde, da visina vrhova nije apsolutno merilo, već pristup, prohodnost, težina staze, naravno i visinska razlika koji treba savladati. Pustoš stena i sipara, škrapa kroz koje probija drveće, često jadno i posustalo, pa onda stoletna stabla kojima ne mogu ništa ni gromovi ni ljudi, na Rekočici čak livade sa kojih ovo nastaje, to je vaše okruženje. Zato mi se čini da je ovo naša najdivljija planina, bez početka i kraja.
Babini zubovi, kao ostaci raspukle gromade
Što više hodam Maganikom, imam osećaj da ga ne mogu upoznati čitavog života. Čak mi se čini da ne postoji čovek koji je popeo sve njegove vrhove, kamoli prošao sve njegove predele, od kanjona Mrtvice, terasa nad njom, pukotina Treštenog vrha, krezubih Babinih zubova, šumovitih dubodolina od Prijevora ka Veljem Dubokom, ali i na drugim pravcima, pustoši Đedovog dola, te brojnih đavolskih ploča sa pukotinama što zjape i gutaju okolno drveće, sve mesta gde ljudska noga nije odavno stupila. Ovde morate imati osećaj orjentacije i prostora, jer bez toga ste u opasnosti, skoro izgubljeni, naročito ako se upustite u kretanje van poznatog pravca. Kako to lepo ilustruje podatak da je mene, kao autora knjige "Planinom", gde sam opisao pravac od Morakova ka Rekočici, kada sam maja 2005. sa ekipom pošao drugim pravcem, koji ne znam, od Kuckog brda i preko Đurakovog dola, pa do Rekočice, bilo teško da dešifrujem više raskrsnica. Ovo iskustvo govori da je put preko Kuckog brda u lošem stanju, te da treba ići asfaltom sa skretnice sa Mačka, iz nikšićke Župe, ka Seocima i dalje za Đurakov do.