Tali U PRIPREMI PLANINSKI PREDELI ELBRUS PROKLETIJE MAGANIK MAGLIĆ SINJAJEVINA TALI HAJLA MOKRA GORA VELIKI KRŠ ZABELEŽENO 4 Koma za 1 dan Visitorska jesen Jadovnik zimi Rumijsko proleće Leto u Kučima Sjeverni vrh Vihren u zimskim uslovima Rtanj deseti put Maja jezerce zimi Karpati SAPUTNICI GOVORE Elbrus e osvoen
Biljana Serafimovska Maja Kolata
Borisav Čeliković Penjanje uz stenu
Vlada Radivojević Radojeva prodol
Borisav Čeliković RAZNO Galerija Planinarske napomene Kontakt POČETNA strana
Kolac - Maja Kolata (2556) u Prokletijama
Borisav Čeliković
Vusanje. Selo 5km udaljeno od Gusinja u pravcu juga. Kada se u njega stigne automobilom dalje se nema kuda. Kao da smo na kraju sveta. Sa svih strana okružuju nas visoke stenovite planine. Prokletije. Albanci ih nazivaju Proklete planine - Bjesht e Nemuna. Ono što se uzdiže ispred nas je samo njihov obod, ali istovremeno i ulaz u njihov divlji i surovi deo.
Vrh Kolate
Iz Vusanja planinari imaju dve alternative. Jedna je da krenu u pravcu juga kroz ledničku dolinu Ropojani koja se usekla između lanca Vezirove brade i Karanfila sa zapadne i Bjeliča sa istočne strane. To je smer ka nekadašnjim karaulama Zastan i Jezerce od kojih je ova prva u dosta dobrom stanju da može prihvatiti planinare i pogodna je polazna tačka za uspon na jedan od vrhova Bjeliča, Rosni vrh -Maja Rosit (2524) i najviši vrh masiva, Jezerski vrh - Maja Jezerce (2694) koji se nalazi na albanskoj teritoriji. Doduše moguće je iz Ropojane peti i Karanfile (2480) ali uobičajeni markirani pristup na ovaj deo prokletijskog masiva je s druge strane, iz doline Grbaje. Druga mogućnost je da se iz Vusanja krene u pravcu istoka dolinom Bjeličkog potoka, koji svojim tokom razdvaja padine Bora sa severne od Bjeliča sa južne strane. Markirana staza vodi do najviših vrhova u Crnoj Gori - Dobre Kolate (2528) i Zle Kolate (2534), a tu je nadohvat i vrh Kolate (2556) koji se nalazi na albanskoj strani.
Dobra i Zla Kolata
Četvoročlana ekipa koja se početkom druge polovine avgusta 2006. godine obrela u Vusanju u četiri dana upoznala je oba pomenuta pravca i ispela se na sve gore pomenute vrhove osim Karanfila. Ekipu su činili Mira Mijatović, Ljuba Radovanović, Tomica Delibašić i Borisav Čeliković. Opisaćemo ovom prilikom našu prvu akciju, uspon na Kolac - Maju Kolatu.
Uspon na Kolatu tokom 2006. godine nije u svom godišnjem programu imalo nijedno planinarsko društvo iz Srbije. To nije ništa čudno ako se ima u vidu da je dužina staze u oba pravca blizu 30 km uz visinsku razliku od preko 1500 metara u usponu i isto toliko u silasku. Iz Vusanja se kreće seoskim sokakom od karaule, u kojoj se prijavljuje odlazak pograničnoj policiji, pored džamije i onda desno putem koji vodi do zaseoka Zarunica u kojem postoji još svega par kuća. Od Zarunice put prelazi u stazu koja vodi podgorinom Bora prvo kroz bukovu šumu, a potom uz pašnjake prema katunu Grlata. Posle dva sata u blizini katuna nailazimo na izvor hladne planinske vode, poslednji na putu ka Kolati. Na prevoju između Bora i Kolate - Ćafa Borit skrećemo u pravcu juga u kameno i bezvodno prostranstvo Bjeliča. Sve do tada išli smo razvođem, stranom pitomih livada i šuma Bora, a s druge strane belasale su se kamene strmine Bjeliča. Kao dobro i zlo. Bjelič ogroman, nepregledan, zatrašujuće snage i visine sa Kolatom ispred nas, a Bor manji i niži, nekako skromniji i pitomiji sa svojim zelenim grebenom i padinama.
Ćafa Borit
Do Ćafe Borit staza je bila gotovo idilična, iako je savladana visinska razlika od skoro 850 metara, ali ulaskom u masiv Bjeliča ona postaje teška, a samim tim i naporna. Ljuti kras kroz koji se probijaju travnati buseni i uvale u kojima se još uvek tope snežnici. Osveženje nam donosi raznovrsnost cvetne flore koja razbija monotoniju pogleda uz izobilje divljih malina. S naše leve strane, još uvek visoko od nas, uzdižu se litice Dobre Kolate - Bregu i Koliates. Nešto lakši teren predstavlja ulazak u travnatu dolinu koja odvaja Kolatu od ostalog dela Bjeliča, kroz koju prolazimo desnom padinom, lako uočljivom stazom, bez gubljenja visine. Na samom početku doline nailazimo na otvor u steni iz koga izbija hladnoća koja čak i na vrelom avgustovskom danu biva neprijatna. To je ledena pećina. Zavirujemo u nju i vidimo da je puna snega i da se ne može uočiti njena dubina negde u utrobi stene. Njen skoro zaleđeni i ničim isprljani sneg poslužiće nam u povratku kao zamena za nedostajuću vodu. Nailazimo na plantažu lincure u punom cvetu koja zahvata čitavu padinu.