Ипак је било важно проценити да се за дана вратимо преко залеђене стрмине са главног на нижи гребен, а ту треба бити вешт и опрезан, да не дође до клизања и неконтролисаног пада, јер доле је стрмина више стотина метара дубока. Све се то одвијало на планиран начин, али ипак у дом стигосмо скоро са задњим атомима снаге, но знајући да ће се већ након опуштања ногу на кревету крај шпорета чије разгоревање треба сачекати, па лековите топле чорбе, снага вратити, а обамрло тело се пробудити.
А ујутро се опет расположени и са неверицом да је оно јуче било, пробудише: Ивана Мишковић, Иван Петровић, Љуба Радовановић, наш домаћин Кокан Лубодер из Рожаја, а и ја протрљах очи и опрезно се протегнух.
Јутро као да је оно прошлогодишње, јер преко ноћи паде нових 20cm снега, затрпа јучерашње трагове, окити дрвеће, а ја постадох свестан: Хајла је зимска дилајла!