Хајла, фебруар 2009.
Пишући о идеји фебруарског похода на Хајлу, у „Планинарском гласнику“ својевремено записах: „Хајла је у фебруару школа људског заједништва, органског садејства, давања себе другима, пожртвованости, духа што се диже и храбри, моћи за коју се не зна, воље што надолази и испуњава организам, све његове исушене поре. Другарства што се рађа. Оног што нам недостаје, а тако нам треба. То је место одважних и способних, храбрих и издржљивих, али и оних који уз такве то исто постају.“
Та идеја ме носила и овај пут, 14/16. фебруара 2009. године, када се, са још два рожајца, на врх Хајле попео 21 планинар, од чега 19 ентузијаста дошлих из Београда, до врха савлађујући снежне препреке које су овај пут биле изразите само у вишим пределима, посебно на гребену планине.
Кренули смо на дан заљубљених, тачније православни Трифундан, са жељом да се на плећа планине сретнемо на Сретење Господње. Дан заљубљених и Сретење! То је то сусретање, планинско.
Уз долину Ибра
Домаћин Фека са својим рожајцима нас је угостио и дочекао као своје, тако да смо се у планини пред успон осећали као њени домаћи, уједно гости које љубазно прима.
Рано ујутро ваља кренути, јер планина је то, необична и ћудљива у ово доба године, јер зачас покаже сву оштрину зиме, а никад се не зна шта нас чека, па ваља понети комплетну опрему, цепине, дерезе, али и маске за лице, наочаре...
Полазак из Банџова
Кроз шуму није било већих проблема, јер нови снег је нападао у височијим пределима.
Тренутак предаха
Па даље кроз шуму
По изласку из шуме, пољаном до новосаграђеног дома у Гроупе, сјајног здања, грађеног по свим прописима као функционалан објекат, који има такву изолацију, тако да уласком у незагрејане просторије осетисмо битну топлотну разлику, а који објект тек треба да буде у функцији.
Следи пењање ка Брахим брегу, вертикално да избегнемо лавину, а онда стрмина изласка на гребен Хајле, која је и овај пут залеђена, без обзира на пропадајуће наслаге снега на гребену. Ове стрмине су увек на Хајли најозбиљније.
Савлађивање стрмине
Цепин у рукама, свакако
Иако су сви имали и дерезе, неке нису биле исправне, па смо ишли са цепинима. Ту су и они који не само први пут пењу Хајлу, већ им је ово први озбиљнији зимски успон. Зато ништа не добијемо, ако најискуснији поставе дерезе. Ваља стварати ногоступе, а свакако размишљати о повратку и најбезбеднијем правцу кретања, па и пада. Гребен нас је изненадио високим снегом, његовим новим наслагама, а овде га обично ветар отера у низине и остави само праменове сметова. Видљивост је била толико мала, да смо размишљали о праћењу трага у снегу, што је на моменте било напорно, а Руговска клисура је само сан, сакривена у магли, тачније димној снежној завеси.
Излазак на врх
Групно уз снег и ветар
Ваља се са гребена спустити, безбедно и у густој магли наћи добар правац кретања и губитка висине, а не промашити превој Брахим брега. Следи идеја Џон Вејна, да се спустимо не само низ брег већ и низ пољане, па у наш дом. Тај топли кутак окрепљења и дружења, чему посебно доприноси домаћин својом љубазношћу и несебичношћу.
Фека и Месије, уз шпорет
Врућ кромпир на трпези
Дружење у ноћи, да нам је жао кренути на спавање и све то прекинути. Били су ту Зоран, Ивана, Александар, Марија, Драган, Младен, Снежа, Ненад, Алекса, Зорка, Горан, Маринко, Саша, Весна, Теодора, Влада, Толимир, Јована, а од домаћина Фека, Месије, Енес, Семир...
Поглед на Банџов
Ово је поглед на место дружења, окрепљења, одакле полазимо и где се враћамо, са планине, и то из године у годину, па опет тако. Хајла је у фебруару заиста откриће лепоте, духа и енергије.
прогноза Планинарска
друштва