Хајлу ћете у летњем периоду попети без посебних техничких знања и искустава, али зими имате сасвим другу планину, озбиљну и љуту, нарочито у фебруару и марту када је вршни голетни гребен залеђен, а снегови се наталожили. Њен гребен је тада посебно изазован, због одсечених литица дуж читаве северне стране. Посебно су опасне стрехе, јер се не види где је крај стене а одакле залеђена маса виси у ваздуху и као варка чека недовољно опрезне. Тада је ово планина само за искусне и способне.
Када ујутро стигосмо у планинарски дом, после кратког предаха отпоче успон и већ на старту би скоро извесно да је немогуће доћи до врха. Снег је у шуми био толико дубок и пропадао се, па смо кружном сменом са чела на зачеље рационално расподелили напор који има први пртилац, те тако испливасмо на простране ливаде катуна што је непосредно под стенама највишег врха. И би оно у шта се уздасмо, јер како је снег падао са ветром, у шуми је најдубљи и највише се пропадао. А како су два слоја, доњи је чвршћи, али из њега није лако извлачити ноге.
Сам гребен који је голетан и отворен ударима ветра, логично је да је у ово доба зиме залеђен, па ту без цепина нико није смео да се креће, а и дерезе нису биле на одмет. Ивани је ово било вежбање са цепином, односно ход у оваквим условима, па ваља бити опрезан, често то помислим, али она као да је упорно терала све евентуалне сумње. Ваља проценити и потребно време, временске услове, који су читав дан били идеални, јер сунце је пекло, а то овде има за последицу бржи губитак течности из организма. А како до пред ноћ остаде ведро, уз то знам да је месец у фази раста и неколико дана иза младине, све су то били услови да смо смели да на највишем врху будемо у 16 часова, те да се два сата враћамо кроз дивну ноћ.